intervju
Dragoceni svedok
Dr Predrag Dragoš Živanović
Ljiljana Ljiljak
|
|
Da li su velike razlike između sveta tamo i ovde?
- Ono što me je odmah tamo zapanjilo, bile su velike socijalne razlike. Ulazio sam u kuće visoke buržoazije, feudalaca. Čovek se zbuni kolika su to bogastva i kako se živi. Oni su vezani za islam, što je normalno, više čak oni manje obrazovani nego oni koji su se obrazovali, na primer, u Francuskoj. A gradovi su im kao rezbareni, u arabeskama, i džamije i kuće, i klasične vile, u čijoj sredini je vrt u kom se odmara, sedi. Znaju da uživaju.
Soba od filigranski rezbarenog nameštaja, ćilimi, sa pratećim pokućstvom u vašoj valjevskoj kući je vaša soba iz Maroka?
- Jeste. Doneli smo je kompletnu. Ja sam moju ženu Ivanu upoznao tamo. I ona je kao lekar opšte prakse radila u Maroku, posle u Valjevu. Umrla je 1985. godine.
Bilo je i drugih Valjevaca u tom svetu?
- Bilo je, ne malo. Jedno vreme kao predstavnik Energoprojekta, radila je Bate Nikolajevića sestra, Bebuška-Beba. Iz Karađorđeve je bio inženjer, agronom, na severu Maroka u blizini Tangera, Pejičić, komšija. Bilo je Valjevaca i na kraće vreme. Bio je Vlada Simović, arhitekta. Skupljali smo se u našoj ambasadi kad su naši praznici, živeli smo homogeno, sve do mas-pokreta u Hrvatskoj, onda je počela diferencijacija.
Vi ste svedok i ratnih godina u Valjevu?
- Išlo se u bežaniju. Otac me uhvati pa se sklonimo u Joševu, Kotešicu, Gorić… dok se ne smiri. Bilo je i streljanja. Bilo je to vreme velikih opterećenja, pogotovu ako ima pucanja.
Valjevo je uoči samog rata imalo negde 11-12 hiljada stanovnika. Sa toliko je izašao otprilike iz rata. Ovde je zaista bio naš krem za vreme okupacije. Bilo je profesora svih stručnosti, bilo je sportista, glumaca, i to svi uglavnom iz Beograda. Ovde je, nekako, bilo lakše da se sklone. Ja sam tada imao 12-13 godina, slabo se sećam, ali znam mnoge, pa i dosta izbegličkih porodica iz Slovenije, od Maribora….
Poznavali ste Momčila Belobrka, arhitektu?
- Bio je prijatelj mog ujaka Joce Vasića, a njegov otac, profesor u Poljoprivrednoj školi, bio je veliki prijatelj mojih baka i dede po majci, Mihajla Kotlajića. Pitao sam jednom: čika Momo, šta vam bi da onako koncipirate hotel „Maljen” na Divčibarama? Pita me: „Što?” Pa, ne mogu ni vrata da se otvore, odmah na krevet padam… Odgovorio mi je: Tako sam dobio direktivu, na što manjem prostoru izgraditi što više soba… To je bio taj ruski sistem. Njegove su kuće Radišića, dr Race Stefanovića. Ne sećam se da je to izazivalo posebnu pažnju, te kuće sa ravnim krovovima. Takva je meni bila pod nosom, zgrada Unkovića, sad Okruga. Lepa zgrada, a profitirala je država jer su Nemci dogradili još jedan sprat. Mislim da su dogradili i sprat na kući Miše Pantića u ondašnjoj Ulici kraljice Marije, sada Pantićevoj. Ili su je dograđivali ili dovršavali, nešto je bilo.
